Shvatio sam da ne želim više da budem najbolja verzija sebe.
Ne želim hladne tuševe ni život izvan zone komfora.
Ne želim da mi dan počinje podkastom, a odmor otvorenom knjigom.
Ne želim da svaki dan i svaki tren nešto optimizujem.

Nisam siguran ni koliko me više zanima neki veliki finansijski uspeh.
Ponajmanje želim još praznih priča, druženja iz interesa i veći network.
Sigurno ne želim ogromnu kuću, niti sportski auto.

Meni ne treba više, treba mi manje.
Manje ljudi, manje ideja, manje sastanaka.
Manje poruka, manje vremena na telefonu.

Jer ono što želim zahteva slobodu.
Zahteva prostor.
Da budem strava tata.
Da provodim lenja vikend jutra u krevetu pored onih koje volim.
Da se igramo, da se svadjamo, da se takmičimo.
I da svaki put najviše pobedim onda kad izgubim.

Trebaju mi praznici i leta sa porodicom da me podsete ko sam.
Veliki kolač za Božić i gomila uskršnjih jaja.
A onda tišina, priroda, more i miris borovine. Može i bicikl.

Treba mi više poruka sa slikom boce vina na kariranom stolnjaku i želja da se što pre vratim.
Treba mi i druženje bez očekivanja, osim da budeš tu. Stvarno prisutan. Makar do određenog dela večeri.

Lepo je znati da, posle četrnaest godina života u Americi, i dalje postoje ljudi koji šalju takve poruke.
I druženja koja, čak i posle tolikog vremena, nastavljaju tamo gde su stala.

Za sve ovo ne moram da budem najbolja verzija sebe.
Već samo da budem tu.
I da budem… ja.

#četrnaestgodina